Kada si mislio da ne gledam…

Sedela sam u kafiću u sklopu balona gde si igrao fudbal. Čekajući da se trening završi, gledala te i čitala. Trening tek počeo. Jurcaju dečaci predškolci, nadmeću se, raduju se. U jednom momentu te vidim kako dotrčavaš do gola gde obično ostavljate flašice sa vodom. Provukao si ruku kroz mrežu gola trudeći se da dohvatiš nešto što je palo sa druge strane klečeći na kolenima, istežući se. Bila je to flašica sa vodom ali ne tvoja. Napokon! Uspeo si da je dohvatiš. U tom momentu neki dečak istrčava iza ograde van terena i ide u pravcu mreže gola (sa one druge strane odakle si izvukao flašicu)tražeći svoju vodu. Čekao si ga u terenu sa osmehom. I na dečakovom licu kao Sunce sinuše osmeh i oduševljenje. Pružio si mu ruku, dodao vodu uz pravi drugarski pozdrav “baci pet”.

Ceo ovaj događaj je trajao minut ali ono što se događalo posle toga držaće me uvek. Ja, mama- nemi posmatrač iza stakla zadržala sam dah a suzu pustila da se skotrlja. Osećaj topline, ljubavi, ponosa, sreće… sve što jednu mamu može da strefi kada svedoči ovakvom događaju u kom je glavni nosilac dobrih vesti njeno dete. Dao si mi najbolji dokaz o tome da recept za uspešno roditeljstvo ipak postoji a zove se vaspitanje sopstvenim primerom! Deca više posmatraju no što slušaju, to je ono što treba da bude pravilo broj 1 u načinu odgajanja dece. Ima li veće sreće nego kada shvatite da ste svojim primerom detetu dali lekciju kako treba a ono vama vrati nagradom na kojoj piše : “Bravo mama, bravo tata, uspevate” ?!  Ova lekcija je glasila: “Osećaj i osećanja za druge ljude, za saigrače u timu pa i za one iz suprotnog tima”.

Ma koliko govorili, pričali priče deci o važnosti osećaja za drugarstvo i pravednost, ovaj događaj mi je zapušio usta i otvorio srce i dušu. Iz njih je vrištalo: “Daaaa, ovo radi! Uspevaš da preneseš prave vrednosti onima koji su tvoje ogledalo”.

Kada si mislio da ne gledam…ponašala sam se onako kako bih želela da se ti ponašaš. Kada si mislio da ne gledam… videla sam tvoj trud da pomogneš drugu, videla sam da otvaraš kapiju igrališta i puštaš da prvo devojčice ili mame prođu, videla sam da sada više nego ikada moram biti još bolja i bolja, usavršavati svoje ponašanje a ne svoju priču o tvom ponašanju. Zašto? Zato što je to slika u koju ti gledaš, ogledalo u kome se ogledaš, primer na koji se ugledaš.

Marija Golubović, mama

Оставите одговор